KAKO JE NASTAO I ZAŠTO JE SA TRŽIŠTA NESTAO ROBNI BREND

„LOLA FOOD“

Ovo je moja poslovna priča koju sam gradio od 1990. do 2010.

U planu je da izdam knjigu koja će tematski biti vezana za poslovnu priču „Lola Food“. Siguran sam da će ta knjiga biti jedinstven udžbenik sa preduzetničkom tematikom. Zainteresovani čitaoci će, kroz retrospektivni pogled, od poslovne ideje, realizacije biznis plana, do pojave objektivnih okolnosti koje su zaustavile dalje poslovanje kompanije, dobiti precizne informacije šta se u ekonomskom i političkom smislu dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije u ovom periodu, a što je vezano za „Lola Food“.

Kako bih mogao precizno da se izrazim po nizu pitanja, između ostalog, i o šteti koju je Srbiji naneo uticaj hrvatskog ekonomskog lobija, potrebna mi je dodatna vremenska distanca te će zbog toga knjiga o kojoj govorim na svetlo dana izaći u dogledno vreme.

Do tada ću ovde objavljivati razne sadržaje koji će, verujem, biti zanimljivi čitaocima, pogotovo i zbog toga što je ovde reč o jedinstvenom poslovnom poduhvatu koji karakterišu i sledeće činjenice:

1. „Lola Food“ je prva veleprodaja sladoleda i zamrznute hrane u bivšoj Jugoslaviji.

2. „Lola Food“ je prvi registrovani robni brend u Srbiji nakon uspostavljanja demokratskog pluralizma i tržišne privrede. Registracija je izvršena u Zavodu za intelektualnu svojinu u Beogradu.

3. „Lola Food“ je prva firma u Srbiji koja je podnela tužbu sudu za naknadu nematerijalne štete pravnom licu.

BLIZAK SUSRET SA GLOBALISTIMA U CRNOJ GORI

Na samom početku ove poslovne priče želim da naglasim da sam kao osnivač i generalni direktor kompanije „Lola Food“ imao nesreću, a možda i sreću – vreme će pokazati, da još 1999 – 2000. godine ostvarim blizak susret sa najvećom globalističkom firmom na Balkanu, a to je „Agrokor“ Zagreb. Naime, nakon političkih i ekonomskih promena u Crnoj Gori, a specijalno u momentu kada je Vlada Crne Gore administrativnim merama otežala mogućnost nabavke robe i kontinuitet saradnje od partnera iz Srbije, kao bujica posle kiše, na tržištu Crne Gore pojavile su se firme iz Slovenije i Hrvatske. Firme iz Hrvatske su nastupale izrazito tendenciozno, predstavljajući se kao moćne firme, dok je, u suštini, realnost bila drugačija. Bilo je vidljivo da im je cilj brzo zauzmanje tržišta Crne Gore, a na ruku im je išla politika Vlade Crne Gore. Više od toga, dakle, strateški cilj im je bio da preko partnera u Crnoj Gori dođu do ključnih informacija o tržištu Srbije. „Napad“ na tržište Srbije, slobodno tako mogu reći, bio je strateški prioritet ne samo hrvatskih firmi, već hrvatske Vlade, hrvatske „duboke države“ koju podstiče Vatikan, ustaški poredak ili neka druga globalistička ili satanistička sila. Vreme koje je ispred nas pokazaće koja.

„Ledo“ a.d. Zagreb privatizovan je od strane koncerna „Agrokor“ 1993. godine. U bivšoj Jugoslaviji „Ledo“ Zagreb je bio jedna od vodećih firmi za proizvodnju i distribuciju industrijskog sladoleda i smrznute hrane.

U to vreme, moja firma imala je iza sebe 10 uspešnih godina poslovanja u organizaciji distribucije i prodaje industrijskog sladoleda i smrznute hrane te ,naročito u Crnoj Gori, veoma moćan ogranak. „Lola Food“ d.o.o Budva je bio apsolutni lider na tržištu Crne Gore. Imali smo 1000 kupaca u maloprodaji i moćnu mrežu „ulične prodaje sladoleda“.

„Agrokor-Ledo“ je tu činjenicu lako uočio i krenuli su pregovori oko, eventualne, saradnje na poslu distribucije sladoleda „Ledo“ na tržištu Crne Gore. Održano je na desetine sastanaka. U moju kancelariju u Budvi dolazili su svi top menadžeri „Agrokor“-a. Bilo je vidno da im je jako bitno da, upravo sa mojom firmom, naprave saradnju.

Na kraju maratonskih pregovora odbio sam ponudu o saradnji „Leda“ iz dva razloga:

1. Komercijalni elementi ponude bili su daleko nepovoljniji u odnosu na uslove koje sam imao kod partnera iz Srbije.

2. Nije mi bilo logično da će kapitalni poslovni aranžmani u Srbiju i Crnu Goru doći preko Hrvatske. Svako ko je racionalno razmišljao mogao je doći do tog zaključka. Budući da se rat završio ne mnogo pre, verovao sam da će Vlada Srbije pronaći logičnije kanale strateške poslovne saradnje, što je pokojni premijer Zoran Đinđić i pokušao.

PONOVNI SUSRET SA GLOBALISTIMA OVOG PUTA U SRBIJI

Kako sam odbio ponudu о saradnji „Leda“ a.d. Zagreb za Crnu Goru, a time u prespektivi i za Srbiju, nastavio sam dalje svojim putem. On je bio baziran na daljem jačanju organizacije u mojoj firmi, razvoju vlastitog robnog brenda za proizvodno-prodajni asortiman robe iz niše „smrznuti proizvodi“, te potraga za uspostavljanjem saradnje sa već afirmisanim firmama sa evropskog tržišta. Nisam gubio vreme, sve je išlo po planu.

Nakon političkih promena u Srbiji 2000. godine stvorili su se preduslovi za realizaciju mog strateškog poslovnog plana. Naime, evropska zajednica je ukinula sankcije Srbiji tako da je bilo moguće kretanje po Evropi. Bilo je očigledno, privrednici sa Zapada su sa pozitivnim očekivanjem prihvatali ideje o mogućoj saradnji. Brzo sam, već 2001. godine, prisustvovao svim važnijim sajmovima hrane u Evropi. Tražio sam dobavljače za industrijski sladoled i smrznutu ribu. Bio sam oduševljen dinamikom i kvalitetom pregovora. Sve firme do kojih sam došao bile su spremne da sarađuju sa mojom firmom. Ponosio sam se komplimentima koje sam dobijao od poslovnih ljudi sa globalnog tržišta. To je bila nesumnjiva potvrda da sam na pravom poslovnom putu. Naime, ratovi devedesetih, sankcije i sveopšti medijski pritisak globalista stvorili su utisak kod mnogih ljudi van Srbije da je nama u Srbiji stalo vreme, u svakom smislu reči, a i u poslovnom. Nisu mogli verovati da na našim prostorima postoji organizovana firma, po svim pitanjima, kao što je bila moja kompanija „Lola Food“.

Brzo sam priveo kraju pregovore o strateškoj saradnji sa kompanijama „Unilever Algida“ i „Peskanova“. „Unilever Algida“ je multinacionalna kompanija sa sedištem u Roterdamu. Oni su u tom momentu bili najveći proizvođači i distributeri industrijskog sladoleda na svetu. Bili su tržišno prisutni na svim kontinentima sveta. „Peskanova“, Vigo, Španija, je u tom momentu bila najveći evropski proizvođač morske ribe, pogotovo je prednjačila u proizvodnji konfekcioniranih, paniranih proizvoda.

Realizacija kratkoročnog biznis plana 2000 – 2005. tekao je po planu. Svi projektovani ciljevi bili su ostvareni. Opšti poslovni ambijent u Srbiji je bio povoljan. Očigledna su bila nastojanja i poslovnih partnera iz inostranstva da se pomogne oko ostvarenja poslovnih ciljeva na prodaji njihovih proizvoda na našem tržištu.

Već 2003. godine kompanija „Lola Food“ sa tri samostalna preduzeća u Beogradu, Budvi i Sarajevu bila je veoma bitan faktor tržišta industrijskog sladoleda i ostalog asortimana zamrznutih proizvoda u pomenute tri države. Širenjem prodajne mreže za prodaju „Algida“ sladoleda širilo se i tržište za prodaju proizvoda iz vlastite proizvodnje koja se na tržištu prodavala pod robnim brendom „Lola Food“.

Sa ubistvom premijera Srbije Zorana Đinđića stvari se vrtoglavo menjaju na gore. Poslovni ljudi sa Zapada bili su šokirani, kao i mi ovamo, novonastalom situacijom. Bilo je svima jasno da nastupa neko drugo vreme. Brinuo sam u kojem će pravcu ekonomski tokovi ići dalje. Od tog prekretnog momenta, za Srbiju počinje proces neočekivanog „upada“ poslovnih ideja i konkretnih poslova iz Hrvatske. Ista slika koju sam gledao u Crnoj Gori nekoliko godina ranije, s tim da je srpsko tržište bio krajnji cilj tih ekonomskih improvizatora. Ekonomska snaga hrvatske privrede i privrednika u tom momentu pa sve do današnjih dana bila je minorna. Međutim, kao jahači apokalipse, hrvatski tajkuni, na čelu sa koncernom „Agrokor“, vlasništvo tadašnjeg tajkuna Ivice Todorića, sada ljudskog čudovištа koji je školski primer u ekonomiji „kako ne treba“, krenuli su frontalno da nasrću na srpska društvena i privatna dobra, naročito u sektoru poljoprivrede i trgovine. Veoma brzo je ova ekipa globalista i satanista postala vodeći poslovni i društveni faktor u Srbiji.

Ko im je to omogućio i da li je to što se u Srbiji dogodilo bilo unapred planirano, kao sastavni deo rata koji je započet 1990. godine, a koji Hrvati permanentno vode protiv Srba kroz istoriju?

Vreme je pokazalo da „bor ne raste u saksiji“! Bez realne ekonomske osnove nema poslovnog uspeha i razvoja. Hrvatski poslovni eksperiment zvani „Agrokor“ bankrotirao je nakon 15 godina ekonomskog pustošenja Srbije. To je bio jasan znak da je globalizam, kao svetski ekonomski proces, u defanzivi te da poslovni poduhvati koje kreiraju globalisti i satanisti, a koji se finansiraju dolarom, lažnom i bezvrednom valutom, gube poslovnu i finansijsku kondiciju.

Tokom 2005. godine započeo je proces prodaje imovine „Centroexport“ a.d. Beograd i to njihove poslovne imovine na Umci, nedaleko od Beograda, gde je svojevremeno bio pogon za preradu i konfekcioniranje mesa za beogradsko tržište.

Moja firma je nekoliko godina unazad bila podstanar baš na tom mestu. Tu, na Umci, „Centroexport“ a.d. Beograd je imao poslovnu imovinu, neki objekti bili su stari i 100 godina, ali su ti objekti imali uredno izdate građevinske i upotrebne dozvole. Nekoliko godina sam čekao momenat da uđem u podstanarski ugovor sa „Centroexportom“. Krajnji cilj mi je bio kupovina te poslovne imovine čime bih, konačno, nakon 15 godina razvoja tržišta, prodajno-proizvodnog asortimana, kadrova, učinio i završni korak u stvaranju firme, a to je kupovina kapitalne poslovne imovine za obavljanje poslovne delatnosti.

Sve je teklo po planu. Za kupovinu sam se spremao, detalji su dogovoreni sa poslovnom bankom koja je pratila razvoj mog biznisa. Međutim, iza kulisa se pravio scenario da mi se onemogući kupovina i na kraju izbaci moja firma napolje što je dovelo do prestanka mogućnosti obavljanja poslovne aktivnosti, a što je u krajnjem rezultiralo štetom od 8.000.000,00 €. Ovu sumu čini saldo materijalne i nematerijalne štete koju je pretrpela moja firma. Štetnik je sudski procesuiran. „Lola food“ d.o.o je prva firma u Srbiji koja je podnela tužbu sudu za naknadu nematerijalne štete pravnom licu. Srpski sud tu, nažalost, ništa nije razumeo.

Od prvog dana ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića smatram da je on, kao izraziti suverenista i osoba koja je znala da misli svojom glavom, bio smetnja hrvatskom ekonomskom lobiju te u tom pravcu treba usmeriti oči istine. Saradnja moje firme i svetskog giganta u proizvodnji sladoleda „Algide“ bila je noćna mora „Ledu“ Zagreb.

U knjizi koju pripremam na ovu temu, koja će svetlo dana ugledati u dogledno vreme, opisaću detaljno moj susret sa globalistima u Srbiji i ulogu konkretnih pravnih i fizičkih lica u gore opisanom događaju na Umci. Potrebna mi je dodatna vremenska distanca kako bih obelodanio definitivne stavove i javnosti saopštio činjenice.

Tokom leta 2003. godine u poslovnu posetu mojoj firmi u Beograd došao je gospodin Dirk Helkins, potpredsednik „Unilever Algide“. Gospodin je bio jedan od tri potpredsednika koji su upravljali proizvodnjom i prodajom sladoleda „Algida“ na čitavom svetu. Konkretno, on je bio zadužen za tržište Evrope i Latinske Amerike. Mislim da je gospodin Helkins bio najviše pozicionirani poslovni čovek koji je poslom došao u Srbiju od 1990. godine do tog momenta. Moj poslovni ugovor je bio vezan za „Unileverovu“ kompaniju u Mađarskoj. Moj menadžment je bio u stalnom kontaktu sa menadžerima iz Mađarske, Džoržom Kobelraušem i Mirtilom Nemetom, koji su bili neposredno zaduženi za realizaciju ugovora koji je potpisan sa mojom firmom. Dolazak potpredsednika „Unilevera“, gospodina Helkinsa, je bio dobar znak za mene. Jasno mi je bilo da „Unilever“ ima ozbiljne planove sa mojom firmom. U neformalnom delu njegovog boravka u Beogradu, na večeri u restoranu „Radmilovac“, gospodin Helkins me је upitao: „Šta Vi, gospodine Šakota, znate o ‘Ledovim‘ finansijama“? Iskreno, bio sam zatečen pitanjem. Rekao sam: „Ne znam ništa“. –„Vidite“, nastavlja gospodin Helkins, „mi pratimo ‘Ledovo‘ finansijsko poslovanje, u poslovnim bilansima nema novca, a on u tržište ulaže ogroman novac“.

Sa ove vremenske distance možemo jasno ustvrditi da, u gore citiranoj rečenici gospodina Helkinsa, leži filozofija biznisa koji je nastao u Hrvatskoj i koji se kao korov proširio na ostale zemlje bivše Jugoslavije. Čast jednom izuzetku. Znači, lažni novac, lažne vrednosti i bestidno otimanje.

Pažljivo sam slušao intervjue koje je nakon afere „Agrokor“ iz Londona davao Ivica Todorić, osnivač „Agrokora“ i rodonačelnik poslovnih improvizacija na Balkanu. Dugo je taj čovek važio za poslovnog maga, uspešnog čoveka iza koga stoji, pre svega, znanje. Šokirao sam se slušajući ga. Pa on je ekonomski polupismena osoba! Ko je onda vodio celi poduhvat zvani „Agrokor“, ostaje da utvrdimo.