МОЈА ПОРОДИЦА

Да не заборавимо – породица је стуб друштва. Здрава и бројна породица су предуслов напретка. Ако нема тог предуслова, неће бити ни напретка. Када нема напретка, имаћемо назадак.

Године 1992. моја породица и већина родбине раселила се по бијелом свијету због ратних недаћа које су задесиле Херцеговину, тачније долину Неретве.

Када сам се скрасио на новом животном станишту, јасно сам схватио да је неопходно урадити двије ствари:

1. Прикупити све податке о породици од предака и других лица која могу да свједоче о личностима и догађајима из прошлости, а што је везано за нашу породицу, ширу и ужу.

2. Други задатак који сам преузео на себе јесте да формирам породично стабло, мушко и женско; имати женско стабло је, рекао бих, један од љепших примера међу Србима, који одише моралом и поштовањем традиције, а посебно је његован у областима као што је Херцеговина. Крајњи циљ ми је да својим синовима пружим прецизну информацију КО СУ ИМ КРВНИ СРОДНИЦИ ДО ГРАНИЦЕ БРАЧНЕ ЗАБРАНЕ.

У В О Д Н Е   Р И Ј Е Ч И

Размишљајући о животним догађајима у реалном времену и ономе што сам чуо о животима наших предака те и на основу животног искуства које сам стекао до сада, желим да укажем на неке ствари које су, с мог аспекта гледишта, веома битне. Унапријед ризикујем за неразумијевање већине читалаца, међутим, ризиковаћу веома свјесно, у жељи да им укажем на потребу да реалније сагледају ширу слику те да се у будућности надамо бољем. Нека буде у духу речи Св. Николаја, Владике жичког и охридског: „Старај се чинити људима оно за шта ће те у почетку проклињати, али на крају благосиљати, а никад оно за шта ће те у почетку благосиљати, а на крају проклињати“.

Често сам се питао како то да ми, Срби, имамо толико мудрих људи, формално образованих, имамо вишевијековну традицију државе и цркве, имамо плодну и родну Србију са једне стране, а са друге стране нам је, као мало гдје, у правном, економском и вјерском смислу несређен животни простор у коме живимо.

Џаба нам дипломе и докторати када их нијесмо у пракси материјализовали, нијесмо изградили чврст темељ за материјалну и духовну надградњу нашега народа.

Деведесетих година двадесетог вијека нестао је социјализам. Друштвена својина се полагано кроз разне облике почела претакати у приватну својину. Тада је дефинитивно започела трансформација социјалистичког у капиталистички друштвени поредак.

Једнопартијско друштвено уређење замијенио је вишепартијски систем, друштвену својину наслиједила је приватна својина, договорну привреду замијењује тржишна привреда. Већина наших људи, нарочито „интелектуалаца“, није препознала ток процеса, него је стајала у мјесту скрштених руку, ваљда, чекајући поново да им неко покаже гдје су њихова радна места и предузећа. Не само да су стајали у мјесту, правећи штету себи лично, већ су својим теоријским и другим „трабуњањем” доводили у заблуду околину, ону која је вјеровала у валидност њиховог мишљења и ријечи. Дужни смо рећи истину. Ти људи су највећи кривци за наше друштвено назадовање.

Данас се налазимо 30 година далеко од те почетне тачке. Ми, Срби, смо и сада на почетку. Тамо смо гдје смо били пре 30 година у економском и сваком другом смислу, а поготово у смислу схватања друштвених процеса и потребе да им се свако појединачно прилагођава. Транзиција наше свијести још није ни почела. Част изузецима.

Питам се шта треба урадити да некако ухватимо корак са временом и наставимо даље. Како ћемо стати пред нашу дјецу и показати им прави пут којим треба да иду? Не знам како ћемо, али мораћемо, то нам је родитељска обавеза.

Често се сјетим родитеља моје генерације који су нам говорили: „Учите, дјецо, и идите у свијет“. Зашто су нам то родитељи говорили, када такво мишљење не стоји? Управо тамо гдје су нас слали је најтеже и тамо се тешко достижу неки циљеви, а поготово у мутним временима као што је ово садашње.

Шта оно рече Алекса Шантић, наш прослављени пјесник и зашто рече: „ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ“! Па због тога што је искусио сву горчину и чемер туђине.

Чувати прађедовска огњишта и вјековну традицију је императив опстанка, економског и духовног, а све друге варијанте су само неуспешни експерименти.

Први пут након избијања рата у Херцеговини 1992. године срео сам Милу (Садиковића) Шакоту у Кнез Михајловој улици у Београду крајем љета те године – „Како си, шта си, одакле ти овдје“, питам га. Каже – „Миле, рече Слобо: сви Срби у једну државу!“ Шали се, мислећи на Слободана Милошевића. И, да ли по Слобиној или по судбини Божијој, Миле се и настани у Београду, заснова породицу и данас живи ту. Након дужег времена, прошло је и 10 година од расељавања, чули смо се телефоном. Причали смо о свему и свачему, највише о Козицама и Козичанима. Кроз причу запазим да је Миле недовољно информисан и да су се неки догађаји десили, а да он не зна за њих. Питам га „па да ли је могуће да не знаш да се догодило то и то?“, Миле каже искрено: „Знаш Лола, ухватио сам себе да сам се одродио од Козица и Херцеговине више него што сам се овдје, у Србији, сродио са овим крајем и људима“.

Стално су ми од тада присутне у мислима Милине ријечи и биле су ми поука за разговоре са нашим људима различитих занимања, професија, материјалног стања.

Питао сам се како то да се Миле није сродио и зашто, мора да је нешто до њега. Сигурно је до њега, јер је он у Београду у Србији, тамо гдје су нас упућивали наши родитељи говорећи: „Учите школу и идите у свијет, немојте се патити овако као ми“.

Поема Алексе Шантића „Остајте овдје“ је родољубива, али и више од тога, она говори о животној реалности, говори о искуству човјека кога је гријало и туђе сунце.

Слушам ријечи нашег сељанина, чувеног режисера Здравка Шотре, који је достигао свјетску славу у својој професији. Он каже: „Ја сам седмо дијете у своје матере и док сам живио у Козицама био сам мажен, пажен, али врло брзо је наступио период кад ћу се отиснути из мајчинског загрљаја и поћи у свијет. Дефинитивно отићи из куће гдје неће бити више никаквог мажења и гдје ће бити сурови живот. То је било вријеме, иначе, сурово по једној општој оскудици и хаосу који је владао одмах послије Другог свјетског рата. Требало је опстати и наћи своје мјесто под сунцем. Наступило је невероватно пробијање кроз живот од 12 година до ових данашњих дана.“ Рече Здравко: „до данашњих дана“!

Да се надовежем на ријечи Здравка Шотре. Када је ове ријечи рекао, он, а и нико други међу нама, није могао претпоставити да ће се у години 2020. појавити пандемија вируса Ковид–19 која је изазвала економски и сваки други поремећај несагледивих размјера. Здравко Шотра је још жив те за њега и све нас борба за живот и даље траје, а правила те животне утакмице су све компликованија и неразумљивија.

Да ли ми чујемо шта нам говоре ови људи? Па говоре нам исто што и Миле (Љубин) Шакота, а сада вам то могу потврдити сви изреда наши људи расељени по туђем свијету. Зашто су нас родитељи удаљавали од завичаја и усмеравали ка туђини да тамо без материјалне и друге основе саградимо породични и друштвени темељ за успешан живот? Па то је, скоро, немогуће! Изузеци постоје, али они нису правило.

Као што већ рекох, волио бих да није тако, али сличне грешке смо као држава и народ правили и у недавној прошлости када смо имали пред собом могућност да деведесетих година прошлога вијека за себе и свој српски народ изаберемо неки пут другачији од овог којим смо ишли и који нас је довео у слепу улицу.

Иако су завјере глобалиста и сатаниста против српског народа планетарних размјера, ипак, за све што нам се догађало не треба да кривимо друге, међународну заједницу, овог и оног. Треба бити самокритичан и увјек поћи од властитих грешака. Грешили смо, то треба јасно рећи. Да смо били мудрији, животно искуснији и политички зрелији, штете су могле бити знатно мање.

Као посљедицу тих грешака данас имамо широм свијета расељене наше сународнике, а широм српских земаља пренасељене градове људима који су придошли из сеоских подручја без неког конкретног животног плана и професионалних квалификација које су потребне данашњем тржишту. За посљедицу таквих стихијских миграција имамо напуштена села и запарложена прађедовска имања, имамо драматичан пад наталитета и свеопште одумирање нације. Напустили смо родну груду, која нам је најоданија и гдје су нам животни сокови најдоступнији.

Пошто се живот обнавља, а са њим и све пропратне животне појаве, живим у нади да постоји здраво сјеме српске породице, друштва, њене економије, као основе живота те даље духовне надградње и свеукупног препорода. Вјероватно постоји, али морамо да се мијењамо. Оставимо илузије и митове. Узмимо реалност у своје руке и кренимо у обнову друштва и нације.

Најприје, ако ми је дозвољено, инсистирам на чињеници да се треба дохватити посла који ја овде, управо, чиним за своју породицу, посебно за дјецу, и као одговорни родитељ стављам им на располагање све потребне информације о нашој породици и сродницима, а онда ћу са пуним правом захтијевати од њих, а и дужни су због предака и потомака, да наставе да прикупљају грађу и све друге информације које су битне за нашу породицу!

Ево једног примјера како не треба – у нашем народу постоји прича, обраћање синовима старог родитеља на самрти, који им рече: „Синови моји, када ја умрем подијелите се братски, немојте дозволити да вас село дијели“. Питам се шта је спрјечавало старог родитеља да тај посао уради за свог живота. Да фино, у договору са својом дјецом, подијели имовину и да уједно заштити своју дјецу од евентуалних неспоразума и могућих проблема. Нека свако уради свој дио посла и биће благостања!

  ИЗБЈЕГЛИШТВО

Убрзо након избјеглиштва 1992. године испоставило се да су слике (фотографије) и сјећања на драге људе највећи капитал. Наиме, у времену 1991 – 1992. године, када се са невјерицом гледало у будуће догађаје, наши сељани су сакривали на скровита мјеста своја материјална добра, да склоне, спасу од евентуалности: новац (ко га је имао), вриједне ствари из куће попут посуђа, алата, лаке пољопривредне механизације и штошта друго, мед, ракију. Међутим, на прсте једне руке се могу избројати људи из нашег села који су најприје у свом „завјежљају” у избјеглиштво понели, или су у неки скривени кутак оставили, сакрили, фотографије, књиге и слично. Моји родитељи су из кућног ормара из Козица узели фасциклу у којој се налазила кућна документација. Оставили су слике, мада су се слике налазиле на истом мјесту гдје и документација. Непосредно након коначног напуштања породичних кућа и вјековних огњишта у Козицама нестала је сва материјална имовина. Куће су најприје запаљене. Оне на спрат саграђене су нешто касније и миниране. Материјална имовина се одједанпут нашла незаштићена и убрзо је било јасно свим нашим домаћинима да су остали без ње.

Дивио сам се људима, нашим домаћинима, мојим родитељима, комшијама, како су се стоички држали пред том суровом чињеницом. Изгубили су све што су имали, што су читав живот стицали. Било им је битно да су живе главе, па шта Бог да у будућности.

Након, отприлике, годину дана избјеглиштва, када су се зацјелиле прве ране напуштања огњишта и губитка имовине, дошла су на ред сјећања на драге људе и догађаје. Тек тада смо сви заједно схватили да су фотографије које су олако остављене богатство злата вредно.

Некако у то вријеме, мислим преко Црвеног крста, јавио ми се цимер из студенског дома у Сарајеву, Стојан Пајић, родом из Горњег Вакуфа у Босни и Херцеговини, дипломирани правник, који се још прије рата, у недостатку посла у тадашњој Југославији, одселио у Швајцарску. Искрено се интересовао за мене, моје родитеље и остале чланове фамилије. Гдје смо и како смо се адаптирали у избјеглиштву. Испричао сам му да сам одмах по избијању ратних догађаја 1992. године напустио родну Херцеговину, Мостар, гдје сам имао своју фирму и родне Козице. Напустио, кратко се задржао у Требињу и недуго послије доселио и настанио се у Црној Гори у Будви. Неколико мјесеци након тога са Берковића, гдје су се кратко задржали након напуштања Козица, код мене у Будву дошли су и моји родитељи Веселинка и Данило. Од 21. новембра 1993. године моји родитељи, тада моја вереница Свјетлана Ружић, супруга од 8. јануара 1994. године, и ја, почели смо живот у заједничком домаћинству у Бечићима код Будве.

Свом другу Стојану испричао сам да сви ми, а нарочито моји родитељи, много патимо за завичајем. У селу је све изгорјело, а немамо ништа материјално да нас подсјећа на наше Козице изузев успомена. Стојан је завршио средњу војну ваздухопловну школу у Мостару и кроз то средњошколско школовање много је заволео Мостар и Херцеговину. У више наврата прије рата долазио је у госте код нас у Козице. Задњи пут, са својом вјереницом Илзом, мислим 1990. године. Стојан је још као студент стално са собом носио фотоапарат и сликао све што му је било интересантно. Тада када је долазио у Козице, гостопримство су му указали моји родитељи. На срећу, Стојан је тада и фотографисао. Размјенили смо бројеве телефона. Тражио је и нашу нову кућну адресу.

Након мјесец дана, донесе нам кући поштар повећи коверат. На полеђини коверта пише пошиљалац: Стојан Пајић, Швајцарска. Нестрпљиво сам отворио коверат, кад тамо писмо и слике. И дан данас чувам то писмо које је стигло 00.00.. 1995. године . У њему пише:

„Поштовани и драги моји пријатељи Шакоте! Да вас прво од свег срца поздравим, све, од најстаријег Данила до најмлађег Марка (млађи мој син Јован се није био ни родио) и пожелим вам много среће, успјеха, радости у даљем. Не бих желио да вам ове слике донесу носталгију, тугу, него лијепа сјећања на дане када смо били код вас у гостима, и много снаге да се ово све преброди на најбољи начин. Примите срдачне поздраве од Илзе и Стојана.“

Поред писма, у коверти су биле и слике. Много наших заједничких слика из студентских дана, али и неколико слика из Козица. Стојан се увијек дивио положају и погледу који се пружао испред наше куће на њиве, све доле до шуме. Рекао сам већ да је Стојан био пасионирани фотограф. Фотографисао је тада имање наше из дворишта, са чатрње. Као да је знао да ће та фотографија овјековјечити једно вријеме и изазвати ерупцију емоција. Када су моји родитељи, Веса и Данило, видјели ту фотографију и на њој њиве, бресквике, винограде, дуњу испред куће, тек посађену липу, не постоје ријечи којима бих описао ту мјешавину туге и радости коју сам видио у њиховим очима и гестовима. Увећао сам фотографију на формат 80×50. Та слика сада је саставни дио декора мог стана у Београду. Мој брат Душко је урадио уље на платну на бази те фотографије. Има предивну слику завичаја у уљаној техници.

Много сам размишљао о фотографијама које су остале у нашој породичној кући. О онима које је фотографисао неки Американац (човјек из Малог Поља који се некада давно одселио у Америку), до слика са свадби, којекаквих других весеља, слава, сијела, испраћаја у војску, сахрана, школских фотографија, фотографија колега са посла, до фотографија наших предака. Живо се сјећам слике мога ђеда Лазе – сједи у старој кући и „реди жито”. Капа на глави, решето у рукама, и арар пун пшенице. Припремајући се за ово што сада радим, трагао сам за копијом те слике, нико од родбине је нема. Нема слике. Како да неко ко га није познавао стекне представу о њему? Никако!

Управо због значаја посједовања и имања фотографија, од момента када су стигле Стојанове фотографије, добио сам вољу и осјетио потребу да фото–апаратом бележим догађаје из живота моје породице и догађаје који су за њу везани. Направио сам на хиљаде фотографија и поделио људима, свима онима који су се затекли у објективу мог фотоапарата. Нека се нађе код људи, злу не требало, а и као сведочанство живота, времена, људи и догађаја.

Опет, у исто ово вријеме, појавила се и идеја Жељка (Миленкова) Шакоте – Ћосића да се посвети изради родослова породице Шакота. Он је у то вријеме био студент у Новом Саду. Сјећам се, као да је јуче било, нашег разговора у канцеларији мога брата Душка у Новом Саду. Жељко ми је причао да је почео да се бави интензивно истраживачким радом на тему родослов породице Шакота. Причао ми је о разним потешкоћама са којима је суочен у том послу.

У то вријеме моја фирма у Будви добро је пословала. Изразио сам спремност да Жељково истраживање са конкретним финансијским средствима подржим, што сам и чинио неколико година. Истовремено сам молио тату да напише нешто по свом сјећању из прошлости о фамилији, родбинским односима, догодовштинама и свему што му на ту тему падне на памет. Тата је нешто започињао писати, али нисам био сигуран да је на том плану нешто направио док је живео у Будви. Када се 1999. године заједно са мајком и осталим сељанима вратио у Козице, кренули су послови око обнове кућа, имања. Био сам сигуран да у Козицама ништа не пише, мада сам му повремено скретао пажњу на ту тему, долазећи у посјету у Козице. На моје изненађење, након његове смрти пронашли смо у родној кући у Козицама његове рукописе у којима је много тога, ипак, написао, на чему сам му много, много захвалан. Писао је о породичним односима, о конкретним нашим сродницима уколико је нешто занимљиво било везано за њих, за њихове особине и слично. Описао је живот на Моринама, Баранима. Писао је и о карактеристикама живота у Козицама, исхрани, обичајима, светковинама.

Моја одлучност о потреби поседовања писаног трага о породици, са једне стране, као и сарадња са Жељком Шакотом, са друге стране, а нарочито рукописи које је за свог живота написао мој отац Данило (Лазара) Шакота обавезали су ме да се потрудим и да уз помоћ и других добронамерних особа покушам уобличити овај текст у смислу породичног штива на тему – „Живот Шакота (Диздарића) у Козицама од претка Симе 1781 – 1782. до данашњих дана”.

  НЕСЛАЗИШТЕ – НЕСВОЈИШТЕ

Сигуран сам да свако ко ово чита примјећује да је дошло неко чудно вријеме. Наравно да овдје не мислим искључиво и само на нашу породицу, већ на ширу друштвену заједницу. Због низа разлога, сама породица као основна ћелија друштва је унижена. Брат брата врло ријетко посећује, рођак рођака готово заборавља, блиска родбина нам је постала далека, а даља нам је непозната.

Слушао сам много пута у разговору на тему познавања родбинских веза како се користи узречица „неслазиште – несвојиште”. Када би неко сазнао да не зна за неког блиског сродника, а ако је ту присутан неко од старијих људи, обично би изговорио: „неслазиште – несвојиште“. Често је и моја мајка Веса користила ту узречицу. И заиста је тако, ако се не слазе (не посјећују) онда се и не своје (не његују родбинске односе). Нажалост, осјећам да су родбинско–породични односи у овом времену када и настају ове реченице, вјероватно, у најлошијем стању откако памтимо ми и ови који су за генерацију старији од нас.

Прикупљајући грађу за ово што читате разговарао сам са свима који су ми били доступни, са онима који су били заинтересовани и са онима који су имали шта да кажу на тему којом је ово штиво насловљено. Закључујем да се наши старији веома радо сјећају и добро памте људе и догађаје, њихову родбину, људе који су учинили гестове добре воље и са великим одушевљењем причају о томе. Многе непријатности у животу које су сигурно доживљавали и неправду која им је нанесена су заборавили или се, као Хришћани, труде да опросте, забораве. Питам се зашто смо ми млађи и како смо уопште доспјели у ово вријеме и шта у њему тражимо када бјежимо једни од других те нас углавном повезују неки неспоразуми, нетрпељивост, завист која се неминовно претаче у мржњу. Зашто тако и куда нас тај пут води и да ли ће нас одвести у несвојиште?

Пишући о овом, сјетих се, поново, мисли из једног интервјуа Здравка Шотре, нашег сељанина и прослављеног филмског режисера, који рече: „Моја баба Савица родила је тринестеро дјеце, то је тада било нормално, и друге породице у нашим крајевима су рађале много дјеце, зато су Херцеговци сав свет населили, а себе нису раселили.“ То је тако некад било, више није, нажалост. То што Здравко рече, својевремено, више није тако. Несрећни рат 1992 – 1995. је већину наших људи раселио са вјековних огњишта и срушио им животне снове, породичне и пословне планове. Ево, брзо ће 30 година од избјеглиштва. Многи наши сељани се нису сродили тамо гдје су се у туђем свијету населили, а на Козице и Херцеговину гледају из даљине са непреболним осјећајем туге и носталгије. Шта се то догађа, гдје нас овај пут води?

У којој је мјери томе крива свеукупна економска криза која је погодила цјелокупну земаљску куглу, па и нас, а у којој мјери том несвојишту доприносимо сами ми? Сви скупа треба да се запитамо колико смо томе допринели и шта треба да чинимо да се стање на ову тему поправи. Без обзира на све потешкоће кроз које пролазимо у овим вријеменима, чини ми се да смо помало заборавили да смо Хришћани и да треба да се руководимо истином, радом, праштањем, вјером. Морамо неговати љубав према ближњем свом, чувати успомене на наше село и конкретно доприносити бољитку.

Да ли се то ја варам, или ми се чини, да су у времена када су домаћинствима нашим управљали наши прађедови, ђедови, који су имали много мање школе од нас, били развијенији критеријуми вриједности него данас? Нешто се мора чинити да се стање промени на боље.

Кроз текстове и конкретни приказ породичног стабла треба да знамо и сазнамо оно што нијесмо знали и да у будућности то наше сазнање чувамо од заборава и да, као одговорни људи, на истинит начин пренесемо на наредну генерацију оно што смо дужни да пренесемо.

ЗАР ТИ ТО НЕ ЗНАШ, ПРИЧАО САМ ТИ

Породичне приче су нас увек окупљале, зближавале и давале нам сигурност. Данас, оптерећени глобалним, туђим причама, заборавили смо своје. Хоће ли без тих прича наша дјеца знати ко су? Шта ће их зближавати, окупљати и шта ће им давати наду и сигурност, ако нису свјесни својих корена и традиције?

Данас, када смо све мање у прилици својој дјеци да причамо, онда забиљежимо оно што знамо о нашој породици и оставимо им у писаном облику. Доћи ће вријеме када ће их то интересовати, а ми можда нећемо бити ту…

„Па зар ти то не знаш, причао сам ти?!“, честа је реченица у међугенерацијској комуникацији у нашим фамилијама.

Причао, не причао, оно што није записано и не постоји. Према томе, прича о родној груди, животу у њој и око ње, као и близина родбинског сродства мора бити написана на папир и генерацијски допуњавана. Управо у тој истини лежи трећи разлог за писање ових текстова, то што мислим да морамо од заборава сачувати све оно што знамо о прошлим животима, сва сјећања која имамо на наше претке, начин живота којим су живјели кроз разна времена, с једне стране, а са друге стране је то што сматрам да су родитељи дужни за живота пружити дјеци истиниту информацију о њиховим сродницима.

Такође, та обавеза се даље преноси на дјецу која су исто дужна да истините информације преносе на своје потомке и тако риједом. Одговорност родитеља је велика. Дјеца морају знати ко су им крвни сродници. Тако ћемо дјецу заштитити од евентуалних грешака при избору брачног партнера. Сигуран сам да свако од нас зна шта значи кад су супружници истокрвни, односно у крвном сродству, и како се могу рађати дјеца из таквих бракова.

Започео сам ову причу са скромним знањем о њој. Много су ми помогли моји сродници који су у моменту казивања о људима и догађајима били живи. Поред тога, имао сам увид у разна документа, књиге, чланке и слично.

Пошто је ово први писани траг о породици Шакота, сигуран сам да ће се поткрасти неке грешке и непрецизности те се унапријед извињавам због тога. То ће исправити неко од наследника у нашем роду и наставити писати ову започету причу јер, како каже она народна – гдје ја стадох ти продужи, што задужих ти одужи.

И, управо због низа специфичности, ово штиво неће бити рађено по методологији израде породичних родослова, него ће, у складу са мојим знањем и могућностима, бити обухваћене и неке шире теме које имају везе са прошлим, садашњим и будућим животима.

КОЗИЦЕ КРОЗ ВРИЈЕМЕ

„БИТИ СРБИН ТО ЈЕ ТИТУЛА, ТО ЈЕ ВИТЕШКА КАТЕГОРИЈА, ТО ЈЕ ОЗНАКА ПЛЕМЕНИТОСТИ ДУХА“

По избијању Првог свјетског рата 1914. године већина пунољетних војноспособних Срба из Козица, као и Срби из читаве БиХ, мобилисана је у Аустроугарску војску. Мој дјед Лазо Шакота у Аустроугарској војсци војевао је седам година. Рат га је затекао на редовном одслужењу војног рока. По избијању рата задржан је да службује у Аустроугарској војсци још четири године, све до краја рата.

У Другом свјетском рату, Срби из Козица су масовно страдали од усташа. Усташе које су извршиле злочин над недужним нашим људима су биле наше комшије, из сусједних села, Хрвати и Муслимани. Наши су сељани на свиреп начин, бестидно и бешчасно мучени, маљем убијани, бацани живи у бездане јаме. Пуком случајношћу, моји преци, отац Данило и дјед Лазар, у вријеме прогона над недужним нашим сељанима у љето 1941. године били су послом на породичном имању на Моринама, општина Невесинње. Једна смо од ријетких српских породица из Херцеговине која је, кад су отворене бездане јаме, вадила туђе кости. Српски народ је у то вријеме, од стране комшија усташа, конвертита, отпадника из српског рода, доживио „убијање из страсти“, једини тако дефинисан злочин у историји човjечанства.

Запамтити за сва времена: „ЕВО НАШЕ ДJЕЦЕ“, Здравко Шотра

https://www.youtube.com/watch?v=BM2nr2Nabjg

Године 1992. по избијању рата, који је имао за циљ разбијање бивше СФРЈ, српски народ из Козица је имао срећу. Није доживио поновно убијање, као што је био случај у претходном рату. Овај пут им је уништена сва материјална имовина коју су стварали 50 година, те су расељени са вијековних огњишта. Истина, сачуване су живе главе, али су поново усташе и сатанисти извршили погром над Козицама. Раселили су нас! Убити, раселити или покрстити чини исту агенду 120 година старог плана усташког покрета.

Мртви – наши очеви, стричеви, ујаци и многобројни остали сродници који су након вађења из безданих јама, у које су их усташе натрпале 1941. године, достојно сахрањени у заједничку гробницу у Пребиловцима 1991. године – поново су страдали. Они су доживјели поновно убијање. Њихове кости и заједничку вјечну кућу минирали су током задњег рата и у пепео претворили потомци усташа који су живим Србима 1941. године напунили јаме Херцеговине.

Кад се осврнем на горе написано, видим јасно да су Срби из нашег села били само туђе слуге и жртве злочиначких пројеката. Како би данас изгледале Козице да су на древним темељима наших окућница несметано живјели и стварали рецимо 100 година? Да нису доживјели голготе, да су се физички умножавали и економски развијали. Козице би данас биле мали град пун добрих и племенитих људи. Град свеопштег блага и позитивних вриједности. Овако, живећи у сталном процесу лечења рана и сталног обнављања опустошених огњишта која нам душмани пале и минирају, објективно смо ту гдје јесмо, али не нашом кривицом.

Дуго времена сам се питао шта се то са нама догађа. Зашто смо тако наивни и како је то могуће да се не можемо сабрати и усмјерити своју енергију у правцу наших дугорочних интереса. Искрено ћу сада овдје рећи, био сам сигуран да смо ми Срби криви за то и да посједујемо неки урођени недостатак који нам не дозвољава да идемо напред путем просперитета. Гријешио сам! Постоји дуго планирана завјера против Срба на којој се ради најмање од 1900. године. Ту завјеру против Срба и свеколиког православља предводи Ватикан, тачније његово радикално крило које је на нашим просторима и створило идеологију усташког покрета. Усташе безрезервно наилазе на подршку екстремних националистичких и империјалистичких идеолога широм католичког свијета. Ова дружина је већ читави вијек, а посебно од 24. јула 1973. године, од дана потписивања „Трилатералног споразума“, марљиво радила на реализацији два пројекта: стварању свјетске владе и уништењу православља као јединог хомогенизујућег елемента међу православним земљама.

Погледати за трајни наук: Смиља Абрамов, „ТРИЛАТЕРАЛНИ СПОРАЗУМ“

https://www.youtube.com/watch?v=Ej6KSnHRw-0

„Свјетска влада“ је пројекат економског поробљавања свијета од стране тајних друштава и стављање под контролу свих природних богатстава на свијету (нафта, руде, воде, шуме). Ту „свјетску владу“ би формирали, по њиховој замисли, управо они чланови тајних друштава и њихове слуге који заједно чине једну дружину названу „дубока држава“. „Екуменизам“ се у православљу лажно представља, нарочито у СПЦ, као процес уједињења хришћанства. Није тако! Не ради се ни о каквом облику уједињења! У питању је сатанистичка превара. Циљ је канонско потчињавање православља Ватикану и једином вјерском ауторитету – ватиканском папи. Значи, циљ је уништење православља!

Ово што данас живимо је прецизно испројектовано од идеолога горе поменутог споразума. Циљ им је да се униште националне економије, да се човјечанству медијском манипулацијом наметну као пожељне негативне вриједности. Да буде пожељно оно што је најнегативније. Народ давно рече: „Чега се паметан стиди, будала се поноси“. Да се народ доведе у стање материјалне биједе како би се њиме преко медија и лажног новца успјешно манипулисало. За реализацију поменутог планирано је, а успјешно и реализовано, да се у државама пронађу људи који ће бити сатрапи, сарадници тој замисли, у бестидном науму уништавања природне и материјалне основе живота слободног човјека.

Сви непоменици који у овом моменту обављају државне функције у српским земљама су слуге сатане. Нужне су хитне промене.

Ми, Срби, имамо природу која је раскошно од Бога обдарена. Наша духовна вертикала затемељена на светосављу креира се дуго, још мало па ће бити миленијум времена. Управо због тога смо сметња сатанистима који вјешто користе отпаднике од српског рода, те конвертите, извршиоце прљавих послова.

И на овом мјесту преносим моју усхићеност својим српским родом те да допринесем спознаји истине. Када Бог сатре сатану и када се спозна истина, љепота која је ту око нас засијаће пуним сјајем на добробит будућих генерација.

Рече једна Српкиња: „Ја сам поријеклом из краја гдје је руда јадарит, а то је по формули криптонит који супермену даје моћ. Значи Србин има наднаравне и

надземаљске моћи. Ја могу да сагледам душу човјека, да видим добро и лепо у

нашем народу. Вјерујем да ми можемо поново бити народ који је радостан, који уме да другује, усхићено игра коло“.

Кроз историју смо се истакли као народ који је благородан, који је његовао и туђе рањенике, што није забиљежено у историји ратовања, који је хуман, који је сваком притекао у помоћ. Али, такав нам је историјски суд да смо на мети многима. Ја, ипак, вјерујем да ће нам свет, када буде спознао исконску и чисту природу људског рода, одати признање и да ће много више љубави бити упућено нама него што је сада у актуелном тренутку.

НАПУШТАЊЕ ПРАЂЕДОВСКИХ ОГЊИШТА

ИЗБЈЕГЛИШТВО – ЖИВОТ БЕЗ ЖИВОТА

(Казивање: Неђо Шакота, хвала Жарка!)

Почетак јуна 1992. у Козицама, помијешао се мирис барута и тек дозрелих плодова. А родило, Боже мој, ко никад, савиле се од рода до црне земље гране трешања, бресака, кајсија, Данилов и мој виноград понио да човјек само стане и да се диви. Данило, онако педантан у сваком послу, а у винограду посебно јер је виноград био његов понос, повио му гране, оплијевио па нема ниједна да вири на страну. Да човјек испали из тичарке на почетку реда, не би метак ниједан лист закачио, толико је то све као „под конац“.

Кртола, није јој мане да се вади, па лук, сарансак, ма све родило пријеко мјере. Што би наши стари рекли – ко пред неке јаде. А јади ће и бити…

На свачијем лицу посебна брига, као и у свакој тешкој ситуацији, неко то испољава више неко мање, неко успије своју муку сакрити више, неко мање. А муке је тих дана било на претек.

Сви пратимо вијести на телевизији и радију шта се дешава, понајвише у Мостару и Сарајеву, јер је већина наше родбине у тим градовима. Телефони већ одавно не раде, тада није било ових мобилних, ех, да је било њих тада, мање би било муке и бриге. Сви заједно смо бринули за наше момке са прве линије, а са нестрпљењем ишчекивали њихове вијести, шта ће рећи. Вјеровали смо им и уздали се у њих.

Хоће ли доћи крај овој несрећи – ријеч рат још нико није смио да изговори или, пак, да призна да је ово рат. Јер, ако признамо да је рат, по искуству из ранијих ратова, потрајаће годинама. Није нам се нимало свидјела ситуација на нашем ратишту тих дана. Видимо наочиглед како „бјежи“ војска Југословенске народне армије, повлачи или оставља на терену своја материјално-техничка средства. А, управо та војска била је наша узданица. Мислили смо да је нико не може побиједити, па, побогу, причало се, не тако давно, да је седма сила на свијету. Па још кад би нам ти Руси мало припомогли, гдје би нам крај био!

Одједном нестаде свега, и војске и силе, остадосмо препуштени сами себи.

Један дан, не знам који бјеше, да ли крај маја или почетак јуна, бануше Брана, Мирјана и Олег. Кажу, пошли у Требиње, мисле да је тамо сигурније, ако ништа – близу је Црна Гора и Србија. Негдје око осмог јуна ето ти Жарке и Пере, дошли да нас виде, а ми се већ пакујемо у подруму. „Какво паковање“, каже Перо, још увијек убијеђен да ће лијева обала Неретве бити наша, „дошли смо – вели он – преко Квања, ма све слободно скоро до Јабланице“. И док он то прича, таман да човјек у ту причу повјерује, а одоздо од Метковића зачу се тешка артиљерија.

Да још буде црње, с наше стране нема одговора. А оклен ће га бити кад је остало само ово мало јадне пјешадије. Види се и дим, пали неко, или наши у повлачењу или њихови надиру па пале наше куће по Пребиловцима, Клепцима… Не знамо ништа док неко од наших момака не дође. С нашим момцима су и нашега Славка два момка, Тихо и Милан. Оставили ауто што су са њим дошли из Мостара ту иза моје куће, а они с војском. Видјевши ове јаде, Вука и ја натерасмо Жарку и Перу да се одмах враћају у Мостар. На брзину начупаше нешто лука и сарансака, извадише мало кромпира и, срећом, одоше. Ми опет у подрум, сада још чвршћег убjеђења да ће се морати бjежати ако мислимо главу сачувати, само што прије – то боље.

Носила је Вука и прије овог покућства, сакривала свуда, с мишљу да ћемо отићи на неколико дана и вратити се. Сада се препало обоје па се смели, не знаш шта ћеш прије спаковати.

Чекамо неког од наших момака ко озебли сунце, да чујемо и видимо њихово мишљење, а кад смо их угледали није требало ништа ни да нам кажу. Све се видјело на њиховим лицима.

Рекли су нам да надире хрватска војска са свих страна, највише од Сплита. Ко пјеве их, састали се и Зенге и Хос и страни плаћеници и сваки ђаво само да се уништи све што је српско. Ту се договорисмо да се наше, Данилове и Мицине краве гоне на Хргуд код Васе и Драге. Тако и би.

Раденко Мицин, Душко наш, Данило и ја сви скочили, натоварили на камион и на Хргуд. Није нам се баш обрадовала, али није могла ни да одбије, ко понадала се неће то бити дуго. Некако нам би драго што смо краве спасили јер и оног рата ко је имао краву имао је храну. Настављамо са паковањем и гоњењем. Душко гони на камиону, њихово код Тоше Ђурића, а моје нешто код Тоше, а нешто код Ђоке Ђурице.

Неђо Бодирога, са Пјешивца дошао камионом, понудио се човјек да прегони стоку онима којима нема ко да помогне. Није лако отјерати, да гониш дан и годину, имаш шта да отјераш. Педесет година се кућили и стварали, многи нам и завидјели на томе и није лако сад све то отјерати. Времена има све мање.

Као рачунамо да смо барем оно најосновније истјерали, а кућа пуна, крцата и не види се у њој да је ишта отјерано... навиру ми сјећања – у нову кућу тек преселио скоро све нове ствари, милина била. Припремио документацију за пензионисање и предао у службу пензијског осигурања у Стоцу. Одлучио сам, шта ћу се ја више мучити и ићи на посао, није то више за мене, нема се више концетрације ни крепости, долазе млађи да раде, а ја ћу на имање. Ко да се не радује оваквом имању, све је као на длану: нови виноград, брескве, кајсије… Мислим се, дјеца ми жива и здрава, запослили се, имам и унучад, ја ћу имати фину пензију, радићу помало на имању и бити богат човјек и у души и у новчанику… Али, ево сад шта дочеках. Прену ме Вука из тих мојих мисли, галами на мене што не пожурим, шта сам се смео, што не убацујем у „стојадина“. У тим својим мислима нисам ни примјетио да је она већ све ситнице доњела до кола и мислила да сам ја то већ све убацио, а ја не могу да одвојим поглед од моје подворнице.

Дим од спаљених пребиловачких кућа полако прекрива наше ограде. Видим – ђаво однео шалу. Убацујем, без икаквог реда, оне пакете и замотуљке и у страху питам себе зар је ово могуће.

И остали су у журби, свако се спрема за бјежање, неко према Жуберину (тад ми пред очи дође онај рат и 1941. када нам је Жуберин и Хргуд био главни спас), а највише према Дабру. Чује се Милосав како псује, Драго саставља небо и земљу и ковчег светог Василија, слава му и милост. Радивоје, Боро, не зна се на коју ће страну прије. Чедо се о свом јаду забавио шта ће са Миланом и Пудом. Не може их натерат да иду, а нити може без њих ићи. Напунисмо „стојадина“ и кренусмо.

Крај Шћепића кућа видимо Слобо товари неке ствари, са њим ће, мислим, Милосав и Радмила у Жуберин. Косту и Бору не видјесмо. Дуго не проговорисмо ни ријечи што од страха шта нас чека на путу, што од муке која нас је снашла. Прођосмо Маслине, Попрати, сретамо војне камионе, ко мислимо да су наши, јуре у оба правца.

Кроз Столац возим и примјећујем да то није онај некадашњи Столац. Види се да је ту била војска без дисциплине, много контејнера од смећа на путу, неких ствари поред пута, поједине авлије отворене, не да би примиле добронамjерне госте, већ их, изгледа, њихови власници у журби нису имали кад затворити. Неке куће спаљене, неке нагорjеле, као да их је љетни пљусак спасио да не изгоре до краја. Има и униформисаних мушкараца са пушком, повире иза ћошка па се опет врате. Шипци процвјетали па се црвене ко макови, цврчци уштимали своју хорску пјесму, а сунце се одбија од камен па се види да је љето увелико стигло, иако не календарски, али залеђе мора је ово, друга Калифорнија и по клими и по плодности земље.

Одједанпут, нестаде све ове љепоте, покоја крава и овце поред пута, ливаде још непокошене и схватисмо да дођосмо на Берковиће. Пуно аутомобила, народа више него уобичајено (знам Берковиће од раније, неколико кућа, основна школа, зграда „Инкоса“, јад и биједа били. Идемо право до куће Ђоке Ђурице, код њега ћемо ноћити, а Данило и Веса ће код Тоше наше Савете. Људи нас лијепо примили, нема шта, покушавају разумијети нашу муку, али она је толико велика да нас, заправо, нико ко није ово доживио не може схватити. Туђа кућа велика је мука, али друге нема.

Сјутрадан одлучисмо да одемо на Хргуд да обиђемо краве и видимо како Васа излази на крај са толиким хајваном. Однијели смо и нешто пешћеша, што би наш народ рекао, онако из захвалности што нам је изашла у сусрет и удомила краве. Горе је и Мица наша, код кума Весе Гордића.

Вратисмо се поново код истог домаћина на конак. Какав конак, какво ли спавање, нас двоје шутимо, очи ко филџани, размишљамо одвојено, а закључак нам исти. Ујутру поново у Козице. Тако и би. Некаква нас снага и воља за животом обузме чим и помислимо на одлазак у Козице. А није се лако од Козица одвојити, вуче те нешто јаче од икаквог магнета. Имао сам нешто резерве горива у бидолима, чувам то ко очи у глави, сакривам и од себе и од другог.

Сједосмо обадвоје и правац Козице. Успут слика слична оној кад смо полазили. Сад само нема страха, нема неизвијесности. Какав страх, каква неизвијесност када идеш у своје Козице. Себе корим што нисам птица па да могу што прије доћи… У Козицама све како смо оставили. Нађосмо и Данила, и он дошао да обиђе, да још нешто потјера. Он нам рече да је Душко његов извезао Милана, Пуду, Чеду и Милу на Трусину код пријатеља.

Нашао мјешавине горива за фрезу, јер није имао капи горива за ауто па то искренуо у ауто Тихе Славкова. Била је велика борба са Пудом да крене, неће па неће. А Душко љут од свега што се дешава, зграбио је и просто убацио у ауто. Довезао их до Трусине и он продужио до Берковића, Данилу и Веси. Ту нам Данило још рече да је њему и нама Ђоко Ђурица понудио викендицу да се смијестимо, биће нам љепше и комотније. Обрадовасмо се веома тој вијести.

Видимо, дим долази из Тријебња, нечије куће горе. Ужурбано трпамо још неке ствари и враћамо се назад. Дођосмо у ту викендицу, нађосмо Весу како већ слаже хаљине у ормар и даје распоред гдје ће ко слагати своје. Била је велика ствар добити викендицу на кориштење, као да смо добили апартман у најлуксузнијем хотелу. Други људи нису имали гдје главу скллонити. Пуна је била школа, дом, по Дабру свака кућа пуна, свако примио понеког, или пријатеља или познаника. Врућина, људи исцрпљени, тужни, попадали по асфалту као мрави. Многи од њих не знају ни гдје ће ни шта ће. Многим мајкама су синови још доле остали па су заборавиле и на кућу и имање, већ им је само једна мисао у глави – да их живе виде.

Пребиловци, Клепци, Поткоса, Козице, Тријебањ, Попрати, Ошањићи, Столац… као да се све српско преселило се овдје. Неког знам, а многе које сам знао не могу препознати јер су људи од муке и невоље и лик промијенили, а и ја сам изгубљен па не могу да се сјетим.

Прича нам наш Душко како је изашао јуче на улицу, када га неки човјек потапша по леђима и учтиво упита – „Је ли, господине, молим Вас, гдје је овде Кризни штаб?“ – „Погледах ја“, вели Душко, „видим човјек што ме пита је Чедо Миланов. ‘Болан, Чедо, ја сам, Душко Данилов!’ Чедо се скроз погубио па у моменту сав срећан што је баш на мене наишао, а онда са сузама у очима настави причати. Каже, ‘знаш оно јуче кад нас ти довезе на Трусину и само што смо Пуду увели у кућу, она издахну и предаде душу Господу. Можеш мислити како ми је, мајка ми је то, а туђа кућа. Нит знам шта ћу ни како ћу. Сад сам пошао да тражим неког ко ће ми дати ковчег да је сахранимо‘. Вели, сахраниће је на Трусини“.

Нама многи завидни што нађосмо такву кућу па смо барем с те стране мирни. Како је другима, нама је стварно било добро у тој кући. Данило и ја се договорисмо да сјутра ујутру опет идемо у Козице, не знајући да се сва наша војска повукла пре дан-два. Да дотјерамо још нешто ствари, а Данило да одвеже два своја ловачка пса што су остала. Пошли смо са Даниловом „ладом“. Не осјећамо страх, већ само жељу да што пре дођемо. На Радимљи нас заустави војничка стража. Познадох Бранка Бодирогу. Кажемо да смо пошли у Козице још по нешто ствари. Рекли су нам да је то лудост и велики ризик, да наша војска више није доле, већ да је најбоље да се вратимо одакле смо дошли. И поред тих упозорења, ми одлучисмо да истрајемо у својој намјери.

Дођосмо у Козице без проблема. Нигдје никога, све празно, само нам се пси обрадоваше кад нас угледаше. Језива тишина, а и нас обузе неки страх па пожурисмо да убацимо у ауто још понешто и да бјежимо назад. Одједном се појави однекуд Љубо Шакота (Садиковић), и он дошао да још нешто понесе, па нас упита да се врати с нама. Није ни знао да су га хрватске страже примјетиле и пратиле његов долазак, да су чекали у засједи да га ликвидирају. Сједосмо сва тројица у „ладу“ и кад бејасмо преко Главице, зазвиждаше меци из правца Бошкаилових кућа. Очигледно да су нас примјетили, Данило додаде гас и кад дођосмо код Ђевојачке чатрње, угледасмо групицу војника – то је била та засједа што је чекала Љубу да прође пјешке. Просто се изнедадише колима и мислили су вјероватно да смо наоружани и ми, да нас има још, па се склонише, ни метка не опалише. Лакну нам, брате, те настависмо даље.

Кад смо били преко Маслина, из правца Попрати иде камион и, таман да се мимоиђемо на раскрсници за Боројевиће, срећом, они окренуше тим путем, а ми продужисмо за Столац. Схватисмо да су то били ХОС-овци. Причао нам је касније Јово Ђурић, наше Милене син, да је то све посматрао са Ошањића и мислио да ће нас ту пресријести и заробити или побити. Познао је Данилов ауто и знао је да смо ми у ауту. Тог дана тако су пресрели из Попрати Милоша Муратовића са своја два сина. Пролазећи кроз Столац, примјетили би иза покојег ћошка како неко протура бојажљиво главу, не усуђујући се да било шта предузме. На Централи наша војска, ту стадосмо да Љубо изађе па ће одатле покушати да се неким војним возилом пребаци у правцу Невесиња. Ми кренусмо према Берковићима. Ни тада нисмо били свјесни у каквој смо опасности били. Тек касније, када смо сјели и реконструисали читаве догађаје, схватили смо шта се могло догодити, али, ето, неком срећом или вишом силом, није. Тад нам је било јасно да у Козице повратка нема, барем засад.

На Берковићима су били готово сви са Хаџовине: Пудари сви, Данило, Веса и нас двоје. Видјевши да ће наш боравак на Берковићима бити дужи него што смо замишљали, морали смо по краве на Хргуд. Једну смо одмах продали, а другу смо оставили. Прво смо је везали за неко дрво у школском дворишту, а онда смо јој, уз помоћ Ружића, Милована и Душана, направили кућицу од дрвета. Дошао је Вукин брат Момо Медан да види гдје смо, јесмо ли живи и предложио да одмах идемо са њим у Љубиње. Нијесмо пристали одмах на ту понуду, јер смо се још надали скором повратку у Козице.

Данило и Веса су одлучили да иду Лоли у Црну Гору. Лола је послао камион, натоварили су нешто својих ствари што су биле код Тоше Ђурића и отишли са „ладом“. Ми смо остали сами у кући. Мучили се са кравом да је негдје напасемо, гдје год станеш туђе, мука је то била. Једанпут је одвела Вука, не би ли је мало напасла негдје, кад, каже, стаде крава и поче да риче. Мало одаље јавља јој се риком нека крава, а онда ова наша поново одговара још јаче, а сузе јој теку из оних крупних очију као код иксана. Сјутрадан смо сазнали да је то била Радивојева крава, Видосавка његова нам причала. Оне су по нечем, само животињи знаном инстикту, осјетиле једна другу и дозивале се као старе комшинице, јер је и за њих ово била туђина.

Не знамо ни за Жарку и њене, претпостављамо да је у Гацку јер су јој свекрва и дјеца већ од априла горе. Не могу да мирујем, јест да су ми резерве горива на измаку, али одозго ћу зовнути телефоном и Брану па ћу сазнати нешто и о њима.

Спремих се и кренух, сâм. Прво одох у село гдје су била њена дјеца раније, знао сам гдје је то јер сам ишао да их обиђем прољетос кад је било трешања. Кад дођох тамо, рекоше ми да су се одселили у Гацко. Кажу, отишли Муслимани из Гацка па избјеглице из долине Неретве нису имале куд, до усељавања у њихове куће. „Та, и у њиховим по Мостару је неко, нису празне ако нису запаљене“, рече ми домаћин. Домаћин куће, поштена старина, богат човјек, сва му дјеца раде, овај један син сад на челу Општине.

Пожалих се да ми је гориво при крају, а он без речи оде у гаражу по цријево па из свог аута преточи у моје. Ја да платим, не хтједе ни за живу главу. Памтићу то добро дјело овог човјека док сам жив. Причао сам ја то на многим мјестима и многим људима. Ма, ви не знате колико ми је то тада значило! Имао сам ја пара да купим гориво, али није било гдје да се купи.

Сретан што велику бригу реших, продужих у Гацко. Како ми описа домаћин, нађох их брзо, ишао сам у Гацко много пута службено, док сам радио у винарији „Столац“. Зачудише се и обрадоваше мом доласку. Задовољан сам био и ја што их нађох живе и здраве, смјестили се добро. Јесте да је туђа кућа, али шта да се ради, такво је вријеме дошло. Ту сам био 2-3 сата па одатле на границу са Црном Гором да телефонирам Брани, јер су из Гацка прекинуте телефонске линије. Место се зове Крстац. Добих и Брану, испричах му укратко како смо, гдје смо па назад да Вуки све кажем.

Мучили се тако на Берковићима, џаба ти паре када немаш нигдје ништа купит ако ти зафали.

Дође вијест да се из Билеће, Требиња и околних села Муслимани исељавају па се избјегли српски народ усељава у њихове куће. Од тада се масовно сели народ са Берковића. Одселила се Борина фамилија, Драгина, Младенова, Чедо, Милан, Мила, Милорад. Чујем, и наша Мица се одселила. Одох и ја један дан да видим како то изгледа, да покушам наћи неки смјештај, али, гдје год нађем, већ усељено или се она јадна муслиманска чељад у кући препала па ми пред очима она моја слика и кућа од прије месец дана и наравно да нисам могао рећи „хајде, излазите да се ја уселим“. Е, како то да кажем, а тога је ипак било код неких. Тако остадосмо на Берковићима.